Radna motivacija

Rad je bitan deo života. S toga on sam po sebi ima veoma jak uticaj na svaku osobu. Radom ljudi egzistiraju, realizuju svoje tendencije, zadovoljavaju svoje potrebe, želje, ostvaruju afirmaciju naspram svojih stvaralačkih i produktivnih mogućnosti.

Radna motivacija nosi veliki deo zasluga za prosperitet svake osobe. Radni učinak će u velikoj meri zavisiti od stepena motivisanosti. Motivacija koja je usmerena ka nekoj delatnosti ili vrsti rada može dati izuzetno dobre rezultate i znatan radni efekat, iako radne sposobnosti kod zaposlenih nisu previše razvijene. Izostanak motivacije za obavljanjem nekog posla može i najsposobnije ljude učiniti indeferentnim za obavljanjem posla, što će se automatski odraziti na loš radni efekat.

Motivacija daje smer i određen intenzitet ljudskoj aktivnosti naspram potreba koje se javljaju kao rezultat integralnog percipiranja sveta. Zbog toga su motivi koji utiču na osobu u radnoj sredini i koji stimuliraju određene reakcije višestruki. Oni utiču i na koherentan odnos unutar radne grupe. Da bi raspoložive potencije i sposobnosti zaposlenih dobile na snazi prilikom obavljanja određenog posla, mora da postoji motivisanost za uspešnu realizaciju određenog zadatka.

Radeći, osoba veći deo svog života provodi u radnoj sredini, zbog čega se može reći da radna sredina ima uticaja u podsticanju odeređenih motiva. Radna sredina u većoj meri može da detrminiše vrstu aktivnosti kojom će se osoba baviti. Na primer, ako je osoba zadovoljna poslom kojim se bavi, ako je radna motivisanost ispunjena može doći do ostvarenja afirmacije i motiva samopoštovanja. Ukliko se pojavi nezadovoljstvo kroz rad i ne dođe do ispunjenja radnog motiva, može doći do pojava frustracija i indisponiranosti, a samim tim i nezainteresovanosti za rad.

Ekonomska motivacija ima jedan od posebnih značaja za rad, jer se čovek, osim sa radnom grupom, povezuje i sa društvom. Metode ekonomskog stimulisanja, koje se svode na zadovoljavanje motiva za sigurnošću, pre svega za što veću zaradu, su veoma poznate. Ako zaposlenik nije finansijski motivisan, on može pokazati indiferentan stav prema radu, na primer, zaposlenik može pokazati indiferentan stav kada je reč o procesu odlučivanja.

Treba napomenuti i to da iako dođe do zadovoljenja motiva za finansijskom sigurnošću, ne mora da znači da je došlo do zadovoljenja nekih drugih motiva koje predstavljaju želje ljudi ili motiva koji su u skaladu sa sistemom koje projektuje društvo. Za nekog drugog će podjednako biti važno da ima mogućnost koja će se odnositi na učestvovanje u procesu odlučivanja. Tu se radi o različitim motivacionim strukturama koje mogu da čine radnu grupu nekoherentnom, nesaglasnom i neefikasnom u poslu. Usklađenost motiva u okviru radne grupe vodi ka socijalnoj koheziji koja predstavlja siguran put do produktivnosti u poslu.

Zbog svega toga po pitanju motivacije za rad su vršena mnogobrojna istraživanja kako bi se došlo do odgovora šta je to što može podstaći nekoga da u rad uloži svu svoju raspoloživu potenciju. Pokazalo se da se motivisanost za rad, pored finansijske motivacije, može iskazati ako predpostavljeni ceni i poštuje ljude sa kojima radi i ako prihvata individualnost svakog radnika. Motivacija za rad može biti pojačana samim čovekovim osećanjem da se sa njim postupa pravedno i da u njegovoj ličnosti ne postoje nikakvi strahovi od predpostavljenog ili od nekih drugih članova unutar radne grupe.

Sledeći motiv se odnosi na mogućnost postizanja ličnog uspeha kroz rad. On se ogleda u potvrdi sopstvene afirmacije, sopstvene vrednosti i mogućeg prosperiteta u radu i karijeri. Pored toga sama osoba, pored boljeg ranga, priznanjem za rad jača dostojanstvo, autoritet i vitalitet.

Radna sredina u kojoj se pruža prilika za ispoljavanjem vlastite inicijative može naići na osećaj velikog zadovoljstva, a samim tim i većom motivisanošću za rad. U tom slučaju radilo bi se o stvaralačkom radu, što je ujedno i potreba mnogih zaposlenika, jer se u takav rad može uneti nešto svoje, originalno, novo i individualno. To je dovoljno snažan podsticaj za što većim i efikasnijim zalaganjem u radu.

Motivisanost za rad se podstiče i ugodnom radnom okolinom. Na radnu okolinu utiču i fizičke i psihološke komponente. Ako se uzme u obzir manuelni rad, svakako da će motivisanost za rad biti povećana postojanjem adekvatnih klimatskih uslova, ugodne atmosfere, sigurnosti od povreda itd. Sa psihološke tačke gledišta važno je da se rad odvija u radnoj grupi u kojoj vladaju dobro izgrađeni međuljudski odnosi. Na taj način se ostvaruje efikasnost i produktivnost u radu. Kod zaposlenih dolazi do aktiviranja radnih sposobnosti, a motivacija za rad može biti pojačana samim čovekovim osećanjem da se sa njim postupa pravedno.

Na postignuće u procesu rada utiču mnogi motivi koji su međusobno povezani i donekle variraju od pojedinca do pojedinca. Kada god postoji mogućnost ili očekivanje da se može doživeti nešto dobro, lepo ili korisno to može prerasti u motiv za obavljanje te delatnosti koja bi dovela do tog izvora zadovoljstva. Uspešno obavljena delatnost može na kraju doprineti do osećanja zadovoljstva i doživljaja prijatnosti bez obzira na sve probleme i prepreke koji su se morali rešiti da bi se realizovao motiv aktivnosti.

Ljudi koji imaju agresivan stav u poslovnom okruženju i koji pokazuju agresivno ponašanje u radnom kolektivu, imaju sasvim drugačije radne motive. Razlog tome što motivacija za rad ima sasvim drugačiji karakter kod takvih zaposlenika se krije u neuravnoteženosti i emocionalnim sukobima unutar njihove ličnosti koje nastaju kao posledica psihičkih poremećaja ili neurotičnih deformacija, a koja može da dovede do neusklađenosti prema životu uopšte. Sve se to odražava na odnos i stav prema radu. Najčešća su dva motiva: motiv kojim bi se neko kroz rad prikazao onakvim kakav nije u realnosti i radni motiv koji se ogleda u begu od nekih nerešenih životnih problema.

Kada se radi o potrebi da se kroz rad prikaže neko onakvim kakav nije u realnosti, obično se radi o ljudima koji žele da izgledaju marljivi i zainteresovani za rad, ali u realnosti usled inkapaciteta za rad uopšte, ne pokazuju snalažljivost, te se prema poslu koji obavljaju odnose nezainteresovano. Zapravo, radi se o ljudima koji su u životu nečim indisponirani i koji ta svoja osećanja prenose i na sam rad. S toga njihov efekat rada uvek zaostaje naspram uložene potencije, vremena, energije i truda, što dovodi do toga da je to što rade neprihvatljivo za radnu grupu. Takođe, njihovi stavovi su promenljivi i nestalni, jer njima vlada mišljenje da im njihov radni kolektiv treba dati silne povlastice i priznanja za tobože njihovo silno zalaganje u radu, kao i da ih treba što više štedeti odgovornosti prema poslu koji obavljaju. Pored toga, takvi ljudi se mogu prikazivati žrtvama zbog tobože njihove velike savesnosti prema radu. U realnosti oni zapravo žele da prisile radnu okolinu da se radna grupa prema njima odnosi povladljivo i uz što više olakšica u poslu. Sa druge strane, taj isti radni kolektiv se obično zgražava od njihove nedoraslosti i nesposobnosti za rad, njihovog praznog i glasnog govora, hvalisanja, ali i štete koje nanose radu. U realnosti radi se o ljudima koji pokazuju inkapacitet prema radu, jer je za njih rad pretežak, te takvi ljudi jednostavno nisu dorasli za preuzimanje bilo kakve odgovornosti i organizovanosti posla.

Kada se radi o radnom motivu koji za cilj ima beg od nekih nerešenih problema u životu, nezadovoljstva vlastitim životom ili neprijatnosti iz prošlosti, možemo naići na ljude koji grozničavo i prekovremeno rade ulažući sve svoje raspoložive potencije, fizičke i mentalne sposobnosti, emocionalnost i temperament. Motiv za takvu radnu istrajnost koja ostavlja minimum slobodnog vremena za odmor ili za voljene, može često da označava osobu koja izlaz za neke svoje lične nesposobnosti, za nemogućnost ostvarenja osećanja zadovoljstva ili posedovanja nesposobnosti za rešenje nekog životnog problema, traži u konstantnom radu, bilo da je u pitanju redovan posao ili neke druge lične ili radne obaveze. Na primer, nedovoljno iskorišćena polna energija ili nezadovoljstvo seksualnim životom, nezadovoljstvo u ljubavnom ili porodičnom životu se može kompenzirati neobično upornim radom. Nažalost, kod ovih ljudi rad obično poprima amoralan karakter a ekonomska motivacija zauzima primaran faktor.